Buđenje (2016)

U danu svakog čoveka postoji momenat u kojem je potpuno oslobođen od univerzuma oko sebe, od svog jučerašnjeg i pređašnjeg života, od onoga što će uslediti par trenutaka kasnije, od budućnosti koja lagano ili baš u žurbi kuva kafu, pali cigaretu i sprema doručak u kuhinji pored. Taj trenutak, uhvaćen između oduševljenja i razočaranja, između entuzijazma i kajanja, čežnje i odlučnosti, između danas i juče... U tom trenutku ne postoji ništa drugo osim čoveka koji još nije svestan ničega oko sebe. Ne postoje barikade i granice koja postavlja ne bi li se odbranio od sveta i preživeo, ne postoje reakcije na stvarnost, to je samo jedan apsolutno čist trenutak prikazivanja retko viđene potpune iskrenosti njegove duše. Njegovo odelo super čoveka još uvek stoji neispeglano na sušilici za veš, posteljina još uvek izgužvana odiše mirisom tela, a super čovek bez maske je još uvek samo običan čovek, go i bezbrižan. Magični momenat buđenja, trenutak pre nego kino projektor obasja sva četiri zida slikom stvarnosti i univerzuma i dobro poznati film krene, predstavlja svojevrsnu nebranjenu tvrđavu u kojoj je on, ironično, najsigurniji i najranjiviji, a da uopšte nema predstavu o tome. Buđenje… kao druga, prazna strana već naslikanog platna, dok četkica budućnosti drhti i razmišlja koju boju da izabere i kakvu liniju da naslika i stvori novi dan.

Nemanja Lukić