[…]Izložba "3818" predstavlja alegoriju srpske savremene umetničke scene na kojoj mladi umetnici ne mogu ni da započnu svoju trku sa već etabliranim koji bivaju podjednako zanemareni od strane srpske publike. Posmatrači više nisu zainteresovani ni "KO" je izradio delo, a kamo li "ŠTA" se njime poručuje. Svežim idejama se polako gubi trag u kovitlacu ustaljenosti i etiketa. Upravo zato Maraš svojim prijateljima, koje je i prikazao na fotografijama, briše svaki identitet. Svi frontalno prikazani, istih ekspresija i naslonjeni uz isti zid, oni se poistovećuju. Prestaje da bude bitno čime se oni bave - sve su ih prihvatile iste ruke surove realnosti. Fotograf im grebe oči, odstranjuje njihovo ogledalo duše jer javnost ionako nije zainteresovana šta one imaju da poruče. Briše se svaki kontakt sa publikom, posmatrač se oseća isprovocirano i nelagodno. Napokon vidi sliku stvarnosti koja ga okružuje. Ovako "unakažene" od samog društva, neme figure koje izranjaju iz betonskog zida simbolišu umetnike kojima je u samom početku prekinut put ka zvezdama. Njihova odeća, koja se čini kao jedini preostali znak identifikacije, zapravo je samo ljuštura u koju svako drugi može da se zaodene. Postavljeni jedni pored drugih oni izgledaju kao iskvareno umetničko delo Vorhola. Ponavljanje poze i ekspresije možemo sagledati u duhu filozofije Pop art-a. Sa svakim ponavljanjem se gubi smisao i želja za napretkom. Sa svakim ponavljanjem mi smo sve više statični. Sa svakim ponavljanjem mi se utapamo u kobnu masu. Boja je jedini element koji razbija ovo sivilo. Brzinski nanesene, sirove i bez valera one predstavljaju reminiscenciju na Street art, u kojoj Maraš i pronalazi inspiraciju. Ne toliko u samim grafitima, koliko u uličnoj filozofiji koja predstavlja jedinu alternativu uvreženim mišljenjima.[…]

Tamara Biljman